Organizovati tromesečnu praksu nije neverovatan bauk, ali nije ni tako lako kao što izgleda. Naime, potrebno je da zaposleni u kompaniji i pored svojih svakodnevnih taskova, dead lineova i situacija koje svakodnevno iskrsavaju, odrede vreme da bi osmislili projekat, postavili ga, pripremili materijale, podelili taskove, tako da kada praktikanti dođu, imaju sve jasno određeno ispred sebe. Takođe, artistima se nekad čini da su sve odlično pripremili i odradili ali u samom toku prakse shvate da nisu. Ovo zahteva ponekad savete seniornijih kolega sa više iskustva, supervizora i ljudi koji su već bili u poziciji da nadgledaju i mentorišu. Iskustvo se stiče a konstantan rad, dobijanje feedbacka od polaznika prakse i spremnost na promenu i učenje stvara majstora. Uvek smo se zalagali za to da naše mlade i nove kolege upućujemo na razne vidove stručnog usavršvanja, a vođenje projekta prakse i mentorisanje predstavlja jedan od ključnih vidova usavršavanja i pripremanja za ulogu supervizora. Ni jedan put nije lak, pa ni ovaj, ali trudimo se da konstantno učimo i napredujemo, iz svih dobrih ali i loših iskustava.

Kao najvrednije iskustvo, teško je izdvojiti jednu stvar koja bi stajala na pijedestalu prvog mesta prednosti prakse. Za nekog je to upoznavanje novih ljudi koji imaju slična interesovanja i od kojih može da se uči / koje mogu nečemu naučiti; za druge je to prilika da vežbaju i usavrše svoje veštine. Svakako, koja god stvar da vam je bila korisna ostaje vam kao dragoceno iskustvo i može vas konkretno usmeriti na to šta dalje u životu želite i kako tome da pristupite.

Ljudi se za usko specijalizovane kurseve u privatnim školama opredeljuju zbog toga što u proces karijernog usavršavanja ne ulaze sami. Iz iskustva vam možemo reći da se na kursevima u niši poput naše okupljaju ljudi sličnih interesovanja i veština, spremni da pomognu jedni drugima tokom učenja, ali i kasnije u fazi traženja posla.

Umrežavanje sa drugim polaznicima i predavačima može zaista mnogo da pomogne u kontekstu kreiranja kvalitetnog portfolia, timskog rada, dobijanja preporuka i sl.

Nemali broj puta nam se dogodilo da članovi neke naše grupe pomažu jedni drugima da pronađu posao nakon kursa i ne sumnjamo da će se ta praksa nastaviti kroz svaku novu grupu.

Uobičajeni razlog zašto se ljudi, posebno oni mladi koji tek treba da zagaze u profesionalne vode, odlučuju da investiraju svoje vreme i novac u intezivne kurseve je to što im oni pružaju jedinstvenu priliku da svakodnevno rade i komuniciraju sa seniorima iz industriije, odnosno njihovim predavačima i mentorima.

Dodatni bonus je to što tokom kursa “do prekosutra” možete da “davite” predavača da vam pomaže, objasni, oceni ideju i izvedbu. U slučajevima kada na kursu rade dva predavača, ovaj aspekt je još izraženiji, što potvrđuje i Stela Mileusnić , polaznica kursa 3D Essentials.

“Naročito sam zadovoljna sistematičnim programom i posvećenim predavačima, zahvaljujući kojima se softver savladava iznenađujuće brzo. Predavači su profesionalci iz dve različite industrije, tako da se stečeno znanje ne ograničava samo na VFX ili dizajn video igara, već čini odličnu potporu na oba polja” , kaže Stela.

Specijalizovani kursevi za VFX i game art u Crateru formirani su tako da simuliraju realni pajplajn u kreativnim studijima. Pri kreiranju programa naših kurseva vodili smo se opisima konkretnih artističkih pozicija u industriji, a njihovom kombinacijom, kreirali smo obrazovne programe koji odgovaraju na zahteve trenutnog tržišta rada i pripremaju polaznike za atraktivne artističke pozicije.

“Svaka oblast koja se obrađuje na kursu Environment Art je bitna, iako je kurs dosta intenzivan, smatram da je dovoljno vremena posvećeno svakoj oblasti i da je svako od nas imao priliku da dobije početničko znanje. Meni je kurs pomogao da se upoznam sa temama Environment Art-a i da nastavim dalje da gradim veštine. Da nisam pohađala kurs, ne bih imala znanje koje mi je bilo potrebno da uradim test za posao” , kaže Ana Gavrić koja od početka 2022. radi na poziciji Junior Level Artist u beogradskom Ubisoftu .

Investirati u obrazovanje jedna je od najvažnijih stvari koje ćete uraditi na svom karijernom putu. Organizovana predavanja, bez obzira na to spadaju li pod formalno ili neformalno obrazovanje, svakako dolaze s određenim finansijskim teretom, ali neophodno je naglasiti da kada upisujete kurs, u njega ne investirate samo novac, nego i svoje vreme i trud . Budući da tutorijali ne dolaze s ovakvom obavezom, gledaoci prema njima nemaju praktično nikakvu odgovornost i uglavnom ih gledaju sami, bez ikakve timske podške, što znači da i uspeh u učenju zavisi isključivo od njih. Sa druge strane, iskustvo pokazuje da polaznici uglavnom osećaju visok nivo odgovornosti prema vlastitom napretku kada upišu intezivan kurs.

Kao što smo i napomenuli, i mi volimo tutorijale, ali pre nego što zaronite u YouTube, preporučljivo je da pre toga znate šta vas čeka u tim nemirnim vodama. No, ne bežite od njih, ali vam savetujemo da ih ostavite za kasnije, jer kursevi pružaju strukturalno znanje koje je kasnije dosta lakše nadograđivati tutorijalima. Biće vam jasnije koje tutorijale da birate i kako da razlučite kvalitet od proseka. Na kraju krajeva, upravo naši predavači vam mogu dati najbolje preporuke u vezi sa kvalitetnim tutorijalima koje ne smete da propustite, a koji su adekvatni vašem nivou znanja.

Koncept pružanja i davanja povratnih informacija, odnosno “feedback”, nastao je iz oblasti kibernetike i odnosi se na proces gde se informacija “vraća na početak” kako bi se modifikovalo određeno ponašanje. Ovo značenje je pojam „feedback“ zadržao i u poslovnom okruženju, te podrazumeva povratnu informaciju koja je usmerena na ponašanje pojedinca ili tima i koja za cilj ima da unapredi to ponašanje. Iako u bukvalnom prevodu znači povratna informacija, feedback je mnogo više od toga. 

Tokom premijerne CGAcademy: Portfolio Reviews sesije, Marija Mitić, Learning & Development Specialist iz studija Mad Head Games je istakla:

„Postoji pozitivan, korektivan i nikakav feedback. Pored feedbacka koji ti daju vetar u leđa (pozitivni), oni koji te ispravljaju (korektivni), postoji i nikakav feedback, jer kada znate šta je loše uvek možete to da popravite, za razliku od slučaja kada ne dobijete feedback i ne znate da li uopšte treba da nešto menjate ili ne.”  

Pravilan tok davanja i primanja nečijeg mišljenja o vašem radu ide otprilike ovako: vi usvojite informaciju, testirate je, ukoliko želite – prihvatite ili ispravite originalan rad na konto feedbacka i izdvojite informacije koje ste naučili iz celog procesa.

U svetu gejminga i filma, feedback kojeg se najviše plašite je onaj koji dobijate nakon objavljivanja video igre ili fima pred publiku. Tada, iako je materijal prethodno prošao kroz brojne ruke i oči, ipak strepite od njihove prve reakcije i komentara. Međutim, mnogo češća i uobičajenija rutina davanja feedbacka je među zaposlenima ili na relaciji nadređen-zaposlen. Iako Q&A timovi pregledaju video igre tako što ih testiraju i prijavljuju bagove, dok se  jedna igra ne dovede do savršenstva, uvek postoji određena strepnja od toga šta bi publika mogla da vidi. 

U okviru prve nezavisne Portfolio Review sesije,  Vladimir Kuzevski, Character Artist iz firme 3Lateral objasnio je kako ovaj proces može da funkcioniše u industriji video igara, posebno ako radite na AAA igrama i na poziciji 3D modelara:

„Recimo da kreirate 3D model lika video igre i po nekoliko sati radite na određenom delu na izrazu lica. Zbog te fokusiranosti na detalje, nekada niste u stanju da sagledate širu sliku i ne primećujete druge, možda očiglednije nedostatke na modelu. Zato, ako radite u 2D ili 3D departmanu, uvek treba da imate dva para očiju. Zbog toga i postoje timovi ili stručnjaci koji rade u istoj oblasti, jer mogu da daju konkretniji feedback o radu njihovih kolega.”

Tako dolazimo do sledećeg poglavlja u kom objašnjavamo zašto je u davanju feedbacka ključan kontekst. 

Jako je važno da obratite pažnju na kontekst kada dajete feedback. Pružite feedback samo onda kada znate kontekst i imate dobre argumente, u suprotnom ćete samo odmoći kolegi. Vladimir Janković, Art Lead u kompaniji Nordeus, istim je povodom  govorio iz uloge vođe tima – o tome koje su posledice nepoštovanja konteksta prilikom davanja povratne informacije za nečiji rad:

„Osoba koja gleda rad, možda ima referencu da vam daje povratnu informaciju u odnosu na nabolje radove na svetu. Tada ta informacija neće biti validna jer autor rada može biti na samom početku karijere. Uviđanje konteksta pomaže tome da pružite konkretan feedback na nečiji rad i time date vredne informacije, možda i ključne za njihov napredak. “

U knjizi Diskusija o dizajnu (Discussing Design), autori Adam Connor i Aaron Irizarri nude jednostavan okvir za davanje povratnih informacija za dizajnere. Međutim, ovaj metod davanja povratne informacije adaptivan je na sve kreativne industrije, a sastoji se iz nekoliko ključnih pitanja koja treba da postavite pre nego što pružite feedback..

• Pitanje 1: Šta je cilj dizajna?
• Pitanje 2: Koji su elementi dizajna povezani sa ciljem?
• Pitanje 3: Da li su ti elementi efikasni u postizanju cilja?
• Pitanje 4: Zašto ili zašto ne?

Ovaj okvir vam pomaže da se izvučete iz jednačine i uvidite u ono što ne funkcioniše. Može se primeniti i na industriju filma, samo zamenite reč dizajn sa scena. Ako nešto nije u redu sa scenom, prvo morate da shvatite zašto ta scena postoji, njen cilj. Ako ne znate cilj, nema načina da saznate da li scena radi. Zatim, projekat još više raščlanite: Koji su elementi scene i da li rade? Kada saznate cilj, trebalo bi biti prilično jednostavno da utvrdite  da li elementi rade na postizanju cilja ili ne.

U još jednoj knjizi se pominje važnost davanja povratne informacije, ali ovaj put govori se o feedbacku u svetu filma i to iz ugla kompanije Pixar. U knjizi Creativity, Inc. predsednik Pixara, Ed Catmull, otkriva posebnu grupu za feedback poznate kao „Braintrust“. 

Ova grupa nije samo odgovorna za Pixarov uspeh, već i pomaže studiju da spreči više od nekoliko katastrofa. Pixarov „Braintrust“ čini ne samo kolektiv ovog studija, nego i ljudi koji nisu direktno uključeni u projekat. Nisu emocionalno vezani za proces stvaranja, pa stoga mogu da daju najobjektivnije moguće povratne informacije.

Poenta feedbacka je da ga uvek usvojite, ali treba biti obazriv i kada ga dajete. Gotovo na svaki način, dati dobre povratne informacije je teže nego ih prihvatiti. To je disciplina – i potrebno je mnogo vremena za da bi se savladala.

Feedback je tu da pomogne timovima da ojačaju svoj dizajn, proizvode i usluge, umesto da se koristi za utvrđivanje autoriteta ili guranje agendi pod maskom “povratnih informacija”.

Odličan feedback dolazi od ljudi kojima je stalo do projekta. Iskreno govoreći, teško je popraviti nešto do čega vam nije stalo. Zato pokušajte da pronađete način da se povežete sa projektom koji kritikujete. Pronađite ono zbog čega je vama taj projekat dobar i zbog čega verujete da je koristan. Međutim, ukoliko ne osećate neku povezanost sa projektom ili sa branšom kojoj pripada, nema ništa loše u priznanju da možda niste najbolja osoba za davanje feedbacka. 

„Dobra beleška govori šta nije u redu, šta nedostaje, šta nije jasno, šta nema smisla. Dobra napomena je ponuđena, na vreme, ne prekasno za rešavanje problema. Dobra beleška ne postavlja zahteve; ne mora čak ni da uključuje predloženo rešenje … Ipak, pre svega, dobra beleška je specifična. „Grčim se od dosade“, nije dobra beleška. ” 

–  kriterijumi Pixar grupe Braintrust, za dobru belešku (odnosno, feedback)

Negativan način na koji možete da prihvatite feedback je da negirate da je kritika istinita, da se preterano opravdavate ili da niste zadržali pribrano ponašanje. Ako je povratna informacija argumentovana i predstavljena u odgovaraućem kontektu, sa pažljivo odabirom reči izgovorenih na kulturan način, treba se zahvaliti i usvojiti taj feedback u daljem radu. 

Potpuno je normalno da u svetu vizuelne umetnosti svako ima svoju percepciju stvari, zato, kada aplicirate za posao i šaljete svoj portfolio, ne ustručavajte se da tražite povratnu informaciju za svoj rad. Posebno ako su vam prethodno obećali feedback i ako mislite da možda oduzima vremena poslodavcu, to je dobra stvar, zato što pokazujete entuzijazam i da imate volju da učite.

Naredna lekcija o feedbacku zakazana je za 19. novembar u okviru sesije Portfolio Reviews koja će otvoriti drugi dan konferenije CGA Belgrade.  Tom prilikom, u virtuelnoj učionici CGAcademy, priključiće nam se iskusni 2D i 3D artisti iz vodećih studija koji se bave razvojem video igara kod nas. To su Ivana Radović (PlayrixRS), Milica Mastelica (Playstudios) i  Nenad Nešović (Nordeus). Oni će uživo ocenjivati odabrane portfolije gledalaca, a svoj možeš prijaviti OVDE – taman da testiraš kako dobro prihvataš feedback!

CTC: Tada si zapravo i upisao kurs u našoj školi. Kako je došlo do ove odluke?

Matija: Neposredno pred upisivanje kursa saznao sam da kod nas postoji studio koji se ovom delatnošću bavi konkurentno na svetskom nivou. Tada mi je delovalo, a danas sam uveren u to, da je ova profesija sublimat većine mojih afiniteta, da predstavlja pravu meru dinamičnosti posla, uz minimalnu repeticiju i monotoniju u kojima nikako nisam hteo da provedem radni vek. Pri radu me motiviše i slobodno vreme. Uostalom, da nisam “komper” bio bih stolar, svakako bi mi muzika svirala sa radija neprestano. Porodica, prijatelji, pa i pecanje ili bilo koji odlazak u prirodu me uvek motiviše pri radu.

Kako su izgledali tvoji počeci u industriji?

Matija: Za mene je sve počelo na kursu u Crater Training Centru zato što je moje predznanje o industriji bilo, blago rečeno, skromno. Nas četvorica polaznika imali smo sreću da se već u periodu prakse (koja je usledila nakon odslušanog kursa) pojavio prvi komercijalni projekat na kojem smo mogli da učestvujemo, a par meseci posle toga usledio je i poziv da se priključimo timu. Samo priključivanje Crateru za nekoga ko dolazi iz škole ima opipljiv utisak uspona, jer su prostorije škole fizički ispod prostorija studija, tako da je imperativ bio ,,popeti se” u Crater.  Bilo mi je to  prvo zaposlenje tog tipa do tada. Ranije poslove sam radio kako bih kupovao sebi vreme u traženju profesije koja bi me ispunjavala. Odmah sam se susreo sa neverovatnom energijom. Vidiš ljude koji neguju strast prema svom poslu i prenose je na sve ostale. Želeo sam tu da pripadam. 

Tih prvih godina smo lepo rasli svi zajedno, bilo je posla pa smo bili “ubačeni u vatru” i mi mlađi vrlo brzo. Iskusnije kolege su bile spremne da sva znanja nesebično dele, da ti pomognu kada se negde zaglaviš, sve dok ne pitaš istu stvar dva puta. Tako sam počeo da osvajam zanatske veštine i estetske postulate posla i ta igra traje i dan danas.

Kako obično izgleda tvoj radni dan u Crateru? 

Matija: Radni dan u Crateru počinje kafom između 9 i 9:30, a u 13 časova je pauza za ručak – i to bi bile jedine dve stvari koje su konstantne. Mimo toga, svaki dan ima neku svoju dinamiku, radne zadatke i izazove. Od starijih kolega i mentora usvojio sam neke uopštene modele rada – recimo težnju da pred kraj svakog radnog dana donekle osmislim sledeći i zadam sebi listu stvari koje treba da uradim. Kao i to da kreativan deo posla radim pre podne, dok sam ,,najsvežiji”, a neke “pešačke” radnje, koje su često neizbežne i sastavni deo posla, za drugi deo dana. Naravno, mnogo toga se menja u hodu. Prilagođavaš se datoj situaciji i prioritetima gotovo stalno, što daje čar tom danu, a i samom pozivu, jer takva je priroda posla kojim se bavimo. Ovo je delatnost koja se obavlja u komfornoj sredini, u dobrom okruženju, mahom uz muziku preko slušalica, koja je meni bitan deo života.

Smemo li da te pitamo koji ti je omiljeni projekat na kojem si radio? Imaš li u tom smislu neke favorite ili su svi projekti kao ,,tvoja deca”?

Matija: Uh, za ovo vreme je bilo dosta raznovrsnih projekata, a da bi neki ostao u lepom sećanju moralo bi više parametara da se poklopi. Naravno, najbitniji je kvalitet, odnosno iz koje produkcije dolazi. Zbog takvih prilika se i bavimo efektima, uvek u njima vidimo šansu za dokazivanje koliko vredimo i priliku da rastemo kao tim, a i individualno. Tada i pored iscrpnog rada, često i ostajanja u studiju nekoliko dana zaredom do kasno u noć, svedočiš lepoj atmosferi – a na kraju kolektivnoj satisfakciji lepo umornih ljudi. Tu bih izdvojio Netflixovu seriju A Series of Unfortunate Events, filmove The Shallows, Sweetheart i najskoriji Don’t Breathe 2.

Bilo je par nadrealnih sekvenci koje smo radili za neka bolivudska ostvarenja čiji kvalitet nikako ne bih potcenio. Zahtevnost je bila na visokom nivou od kog se mi i inače trudimo da ne odstupamo, a na kraju dana kažeš sebi: “Teško da ću ikad ponovo raditi brod koji plovi nebom na pogon konja od oblaka”.

Izdvojio bih još i jedan animirani film na kojem smo radili, a zove se Pig on the Hill i jako je simpatičan. Ostalo mi je u sećanju sa kojom smo ga lakoćom i uživanjem završili. Imali smo retku sreću da se nije preklapao ni sa jednim drugim projektom, pa smo mu vajda dali više ljubavi. Sve u svemu, važno je i to u kom te raspoloženju neki projekat dočeka i koliko su ti pune baterije.

Tvoja profesija je suštinski umetnička, ali s obzirom na to da radite na mnogo projekata za klijente iz različitih niša i da konačni uradak dosta zavisi od njihovih zahteva, koliko ti takva postavka stvari omogućava da se “razmašeš” i formiraš neki svoj stil? Kako balansiraš kompoziting kao uslugu, s jedne, i umetnički izraz, sa druge strane?

Matija: Postavljao sam sebi često slična pitanja na samom početku karijere. A onda shvatiš da smo svi u filmskoj industriji, neko manje neko više, alat u rukama režisera. Svako dobije svoj okvir delovanja, od glumca do postprodukcije, i treba se truditi da u tom okviru svoj posao uradiš najbolje što možeš. Ostaviš ego po strani i čekaš priliku da se izraziš. Prvo u kolektivu vremenom dobijaš sve manje striktna uputstva, razvijaš izgled nekih ideja sve češće i počinješ da daješ predloge. Ali, limiti su neizbežni sve dok ne praviš neku svoju kreaciju, film ili sliku. 

Najbitnije od svega je što, kao junior u ovom poslu, ti i nemaš bolji način da nešto naučiš od tih smernica – prvo tvog supervizora, pa onda shodno zahtevima i komentarima od strane klijenta, odnosno eksternog supervizora. Nebrojano mnogo puta se desilo da mi mislimo da je nešto moglo da se reši na neki drugačiji, nama lepši način, ali gotovo uvek bude kako je klijent odlučio. Međutim, mislim da se to ne odnosi isključivo na našu industriju, smatram da je tako u mnogim srodnim delatnostima. U svakom slučaju, uvek ti ostaje neko privatno polje da se izraziš, mnogi moraju negde tu kreativnost da ispolje. 

Koliko se sam proces kompozitinga sa tehnicke strane promenio za vreme koliko si aktivan u industriji. 

Matija: Promenio se i menja se i dalje. Taj proces deluje nezaustaviljvo i nemaš drugog izbora sem da ga pratiš u stopu. Smatram sebe relativno novim u poslu, iz te perspektive tehnološkog napretka – pogotovo kada slušam priče pionira u industriji o tome koliko je nekada bilo potrebno vremena i inventivnosti da se bilo šta stvori, te se osećam privilegovanim. Danas se alati usavršavaju, produkt rada je sve brže opipljiv, pojavljuju se i novi, ali sve intuitivniji i optimizovaniji alati za rad. Hoću reći, sve je lakše, i sve je manje dosadnih ponavljačkih poslova. 

Kao neko ko je studirao književnost, kako povezuješ svoj bekgraund sa onim što radiš danas?

Matija: Da, izabrao sam taj put na kraju gimnazije, volim književnost i to što sam je upisao, ali volim i što sam skrenuo sa njega kada sam shvatio da to nije ono čime bih voleo da se bavim. Teško ćemo naći neku relaciju između književnosti i poziva kojim se danas bavim, ali oduvek sam voleo da crtam i crtao sam još više nakon studija, razvijao neki svoj stil. Motive sam crpeo iz nekih svojih dubina koje sigurno ne bi bile takvog senzibiliteta da sam nečemu drugom posvetio tolike godine. Crtanje već mogu da povežem sa kompozitingom.

Napomenuo bih da sam u doba kada sam studirao književnost kompjuter koristio samo za gledanje filmova, kao totalni tehnološki analfabeta. Ovo govorim kako bih ohrabrio nekoga ko možda misli da bi mu isti problem bio nepremostiv hendikep. 

Nedavno si u Crateru preuzeo ulogu asistenta na kursu posvećenom digitalnom kompozitingu. Kako ti izgleda cela ova priča iz ugla učenika, a kako sad iz ugla predavača?

Matija: Smatram da škola radi fantastičan posao godinama unazad. Kako za pojedinca, čije je osposobljavanje za rad imperativ, tako i za industriju uopšte. Svedok sam koliko je samo ljudi, među njima i jako kvalitetnih artista u našem timu, ostvarilo visoke domete u karijeri nakon što su prošli kroz neki od kurseva. Kurs Digital Compositing vidim kao dobru priliku za ovladavanjem ovom veštinom, a očigledno je to jedna od deficitarnih profesija, kako kod nas tako i u inostranstvu. 

Meni se uloga predavača, tačnije asistenta, zaista dopada. Nuke kao softver ne zahteva striktno jednu isključivu logiku, ima svoje zakonitosti, ali daje jednu lepezu rešenja i pristupa određenim problemima. To je uvek interesantno posmatrati kod ljudi koji se sa njim prvi put sreću. U radu sa polaznicima, strpljenje je ključno, a mislim da ga crpim upravo iz sećanja o tome koliko je meni bilo sve novo i kroz koliko zidova sam morao da se probijem da bih se na tom kursu naoružao za ono što me je čekalo posle, a to je bila praksa u studiju u kojem i dalje radim.

Ove godine Digital Compositing predaje Nikola Vučenović, moj kolega Compositing Supervisor iz Crater studija, fanatični zaljubljenik u svet efekata potkovan ozbiljnim znanjem i iskustvom. I što je najvažnije, Nikola je zaista temeljan predavač. Meni će rad na kursu biti zadovoljstvo, a uveren sam i njemu.

Ukoliko vam je ovaj razgovor sa Matijom zagolicao maštu dovoljno da i sami poželite da se oprobate u sferi postprodukcije, konkretno kompozitinga, pogledajte program kursa Digital Compositing i obavezno nam se javite ako ste zainteresovani.