Matija Koraksić: Postprodukcija se radi u dobrom okruženju koje puni baterije

CTC: Tada si zapravo i upisao kurs u našoj školi. Kako je došlo do ove odluke?

Matija: Neposredno pred upisivanje kursa saznao sam da kod nas postoji studio koji se ovom delatnošću bavi konkurentno na svetskom nivou. Tada mi je delovalo, a danas sam uveren u to, da je ova profesija sublimat većine mojih afiniteta, da predstavlja pravu meru dinamičnosti posla, uz minimalnu repeticiju i monotoniju u kojima nikako nisam hteo da provedem radni vek. Pri radu me motiviše i slobodno vreme. Uostalom, da nisam “komper” bio bih stolar, svakako bi mi muzika svirala sa radija neprestano. Porodica, prijatelji, pa i pecanje ili bilo koji odlazak u prirodu me uvek motiviše pri radu.

Kako su izgledali tvoji počeci u industriji?

Matija: Za mene je sve počelo na kursu u Crater Training Centru zato što je moje predznanje o industriji bilo, blago rečeno, skromno. Nas četvorica polaznika imali smo sreću da se već u periodu prakse (koja je usledila nakon odslušanog kursa) pojavio prvi komercijalni projekat na kojem smo mogli da učestvujemo, a par meseci posle toga usledio je i poziv da se priključimo timu. Samo priključivanje Crateru za nekoga ko dolazi iz škole ima opipljiv utisak uspona, jer su prostorije škole fizički ispod prostorija studija, tako da je imperativ bio ,,popeti se” u Crater.  Bilo mi je to  prvo zaposlenje tog tipa do tada. Ranije poslove sam radio kako bih kupovao sebi vreme u traženju profesije koja bi me ispunjavala. Odmah sam se susreo sa neverovatnom energijom. Vidiš ljude koji neguju strast prema svom poslu i prenose je na sve ostale. Želeo sam tu da pripadam. 

Tih prvih godina smo lepo rasli svi zajedno, bilo je posla pa smo bili “ubačeni u vatru” i mi mlađi vrlo brzo. Iskusnije kolege su bile spremne da sva znanja nesebično dele, da ti pomognu kada se negde zaglaviš, sve dok ne pitaš istu stvar dva puta. Tako sam počeo da osvajam zanatske veštine i estetske postulate posla i ta igra traje i dan danas.

Kako obično izgleda tvoj radni dan u Crateru? 

Matija: Radni dan u Crateru počinje kafom između 9 i 9:30, a u 13 časova je pauza za ručak – i to bi bile jedine dve stvari koje su konstantne. Mimo toga, svaki dan ima neku svoju dinamiku, radne zadatke i izazove. Od starijih kolega i mentora usvojio sam neke uopštene modele rada – recimo težnju da pred kraj svakog radnog dana donekle osmislim sledeći i zadam sebi listu stvari koje treba da uradim. Kao i to da kreativan deo posla radim pre podne, dok sam ,,najsvežiji”, a neke “pešačke” radnje, koje su često neizbežne i sastavni deo posla, za drugi deo dana. Naravno, mnogo toga se menja u hodu. Prilagođavaš se datoj situaciji i prioritetima gotovo stalno, što daje čar tom danu, a i samom pozivu, jer takva je priroda posla kojim se bavimo. Ovo je delatnost koja se obavlja u komfornoj sredini, u dobrom okruženju, mahom uz muziku preko slušalica, koja je meni bitan deo života.

Smemo li da te pitamo koji ti je omiljeni projekat na kojem si radio? Imaš li u tom smislu neke favorite ili su svi projekti kao ,,tvoja deca”?

Matija: Uh, za ovo vreme je bilo dosta raznovrsnih projekata, a da bi neki ostao u lepom sećanju moralo bi više parametara da se poklopi. Naravno, najbitniji je kvalitet, odnosno iz koje produkcije dolazi. Zbog takvih prilika se i bavimo efektima, uvek u njima vidimo šansu za dokazivanje koliko vredimo i priliku da rastemo kao tim, a i individualno. Tada i pored iscrpnog rada, često i ostajanja u studiju nekoliko dana zaredom do kasno u noć, svedočiš lepoj atmosferi – a na kraju kolektivnoj satisfakciji lepo umornih ljudi. Tu bih izdvojio Netflixovu seriju A Series of Unfortunate Events, filmove The Shallows, Sweetheart i najskoriji Don’t Breathe 2.

Bilo je par nadrealnih sekvenci koje smo radili za neka bolivudska ostvarenja čiji kvalitet nikako ne bih potcenio. Zahtevnost je bila na visokom nivou od kog se mi i inače trudimo da ne odstupamo, a na kraju dana kažeš sebi: “Teško da ću ikad ponovo raditi brod koji plovi nebom na pogon konja od oblaka”.

Izdvojio bih još i jedan animirani film na kojem smo radili, a zove se Pig on the Hill i jako je simpatičan. Ostalo mi je u sećanju sa kojom smo ga lakoćom i uživanjem završili. Imali smo retku sreću da se nije preklapao ni sa jednim drugim projektom, pa smo mu vajda dali više ljubavi. Sve u svemu, važno je i to u kom te raspoloženju neki projekat dočeka i koliko su ti pune baterije.

Tvoja profesija je suštinski umetnička, ali s obzirom na to da radite na mnogo projekata za klijente iz različitih niša i da konačni uradak dosta zavisi od njihovih zahteva, koliko ti takva postavka stvari omogućava da se “razmašeš” i formiraš neki svoj stil? Kako balansiraš kompoziting kao uslugu, s jedne, i umetnički izraz, sa druge strane?

Matija: Postavljao sam sebi često slična pitanja na samom početku karijere. A onda shvatiš da smo svi u filmskoj industriji, neko manje neko više, alat u rukama režisera. Svako dobije svoj okvir delovanja, od glumca do postprodukcije, i treba se truditi da u tom okviru svoj posao uradiš najbolje što možeš. Ostaviš ego po strani i čekaš priliku da se izraziš. Prvo u kolektivu vremenom dobijaš sve manje striktna uputstva, razvijaš izgled nekih ideja sve češće i počinješ da daješ predloge. Ali, limiti su neizbežni sve dok ne praviš neku svoju kreaciju, film ili sliku. 

Najbitnije od svega je što, kao junior u ovom poslu, ti i nemaš bolji način da nešto naučiš od tih smernica – prvo tvog supervizora, pa onda shodno zahtevima i komentarima od strane klijenta, odnosno eksternog supervizora. Nebrojano mnogo puta se desilo da mi mislimo da je nešto moglo da se reši na neki drugačiji, nama lepši način, ali gotovo uvek bude kako je klijent odlučio. Međutim, mislim da se to ne odnosi isključivo na našu industriju, smatram da je tako u mnogim srodnim delatnostima. U svakom slučaju, uvek ti ostaje neko privatno polje da se izraziš, mnogi moraju negde tu kreativnost da ispolje. 

Koliko se sam proces kompozitinga sa tehnicke strane promenio za vreme koliko si aktivan u industriji. 

Matija: Promenio se i menja se i dalje. Taj proces deluje nezaustaviljvo i nemaš drugog izbora sem da ga pratiš u stopu. Smatram sebe relativno novim u poslu, iz te perspektive tehnološkog napretka – pogotovo kada slušam priče pionira u industriji o tome koliko je nekada bilo potrebno vremena i inventivnosti da se bilo šta stvori, te se osećam privilegovanim. Danas se alati usavršavaju, produkt rada je sve brže opipljiv, pojavljuju se i novi, ali sve intuitivniji i optimizovaniji alati za rad. Hoću reći, sve je lakše, i sve je manje dosadnih ponavljačkih poslova. 

Kao neko ko je studirao književnost, kako povezuješ svoj bekgraund sa onim što radiš danas?

Matija: Da, izabrao sam taj put na kraju gimnazije, volim književnost i to što sam je upisao, ali volim i što sam skrenuo sa njega kada sam shvatio da to nije ono čime bih voleo da se bavim. Teško ćemo naći neku relaciju između književnosti i poziva kojim se danas bavim, ali oduvek sam voleo da crtam i crtao sam još više nakon studija, razvijao neki svoj stil. Motive sam crpeo iz nekih svojih dubina koje sigurno ne bi bile takvog senzibiliteta da sam nečemu drugom posvetio tolike godine. Crtanje već mogu da povežem sa kompozitingom.

Napomenuo bih da sam u doba kada sam studirao književnost kompjuter koristio samo za gledanje filmova, kao totalni tehnološki analfabeta. Ovo govorim kako bih ohrabrio nekoga ko možda misli da bi mu isti problem bio nepremostiv hendikep. 

Nedavno si u Crateru preuzeo ulogu asistenta na kursu posvećenom digitalnom kompozitingu. Kako ti izgleda cela ova priča iz ugla učenika, a kako sad iz ugla predavača?

Matija: Smatram da škola radi fantastičan posao godinama unazad. Kako za pojedinca, čije je osposobljavanje za rad imperativ, tako i za industriju uopšte. Svedok sam koliko je samo ljudi, među njima i jako kvalitetnih artista u našem timu, ostvarilo visoke domete u karijeri nakon što su prošli kroz neki od kurseva. Kurs Digital Compositing vidim kao dobru priliku za ovladavanjem ovom veštinom, a očigledno je to jedna od deficitarnih profesija, kako kod nas tako i u inostranstvu. 

Meni se uloga predavača, tačnije asistenta, zaista dopada. Nuke kao softver ne zahteva striktno jednu isključivu logiku, ima svoje zakonitosti, ali daje jednu lepezu rešenja i pristupa određenim problemima. To je uvek interesantno posmatrati kod ljudi koji se sa njim prvi put sreću. U radu sa polaznicima, strpljenje je ključno, a mislim da ga crpim upravo iz sećanja o tome koliko je meni bilo sve novo i kroz koliko zidova sam morao da se probijem da bih se na tom kursu naoružao za ono što me je čekalo posle, a to je bila praksa u studiju u kojem i dalje radim.

Ove godine Digital Compositing predaje Nikola Vučenović, moj kolega Compositing Supervisor iz Crater studija, fanatični zaljubljenik u svet efekata potkovan ozbiljnim znanjem i iskustvom. I što je najvažnije, Nikola je zaista temeljan predavač. Meni će rad na kursu biti zadovoljstvo, a uveren sam i njemu.

Ukoliko vam je ovaj razgovor sa Matijom zagolicao maštu dovoljno da i sami poželite da se oprobate u sferi postprodukcije, konkretno kompozitinga, pogledajte program kursa Digital Compositing i obavezno nam se javite ako ste zainteresovani.